VirtualniGrad.com
 
Manastir Jazak  

Manastir Jazak

Jazak

360° virtualna tura

 

U blizini Rume, nalazi se aktivan, zenski manastir. Iako je sagraden u relativno novije doba, istorijat manastira Jazak je znatno stariji. Legenda ga vezuje za despota Jovana Brankovica, a u njemu su jedno vreme bile mošti cara Uroša.

To što je od svih fruškogorskih manastira najmladi (graden od 1736. do 1758. godine) nije smetalo manastiru Jazak da, mešajuci staru srpsku arhitekturu sa baroknim i, što je posebno bitno, islamskim uticajima, ostvari verovatno najlepši arhitektonski spomenik na Fruškoj gori. Iako je sagraden relativno u novije doba istorijat ovog manastira je znatno stariji, a jedna izuzetno lepa legenda opisuje nastanak starog manastira Jazak koji je na neki nacin ishodište ovog novog manastira.

Veza sa Brankovicima

Na pola sata hoda severno od današnjeg manastira, kilometar poviše, nalaze se ostaci starog manastira Jazak koji je podignut verovatno krajem XV veka, a, po prvi put u pisanim izvorima (bar onima koji su sacuvani) spominje se 1522. godine. Bio je posvecen Vavedenju Bogorodice i legenda ga vezuje za despota Jovana Brankovica (1499-1502). Još i danas se mogu videti njegovi ostaci, a monahinje iz sadašnjeg Jaska do pre nekoliko godina, preturajuci po ruševinama, nailazile su na delove šuta na kojima su se mogli videti ostaci fresaka, što znaci da je Stari Jazak bio islikan freskama (zivopisan). Ta cinjenica govori da je on bio u to vreme dosta dobrog materijalnog stanja. Sudeci po visini svote (6000 akci*) i godišnjim davanjima (600 akci) koje je manastir davao Turcima (1566) izgleda da posed koji je imao nije bio tako mali, a desetak godina kasnije on je cak i povecan jer su mu i godišnja davanja porasla na 1400 akci. Vremenom je manastir osiromašio tako da opat Bonini (1702) navodi da je u Starom Jasku bilo osam monaha, ali zbog siromaštva su ziveli skoro kao prosjaci. "U njemu nema ništa narocito da se vidi, jer je mali. Crkva je cela ukrašena freskama, uradenim u starom stilu, i ima jednu kupolu. Manastir je ceo razrušen, ali se na osnovu samih ruševina moze nazreti raskoš kojom je bio sagraden. Sada nema ništa osim jedne uredene kuce, u kojoj zivi osam kaludera. Oni sluze u pomenutoj crkvi. Zive gotovo kao prosjaci, jer nemaju, kao drugi manastiri, imanja da bi se mogli izdrzavati". Buduci zabacen Stari Jazak je zivotario i monasi su u njemu ziveli veoma teško tako da postoji mogucnost da je nekoliko puta bio napuštan i ozivljavan. Po nekim izvorima u njemu je bila svojevremeno razvijena prepisivacka delatnost, no zbog siromaštva teško da je i tada postojala. Kult cara Uroša

To je trajalo tako sve do 1705. godine kada je monah Hristofor doneo mošti svetog cara Uroša iz manastira Sudikove kod Nerodimlja na Limu. Od tada se poceo razvijati kult cara Uroša. Do tada neinteresantan Stari Jazak je odjednom postao privlacan za mnogobrojne posetioce koji su hteli da vide i da se poklone moštima nesrecnoga cara Uroša, poslednjeg iz sjajne loze Nemanjica. S povecanjem broja posetilaca osetno je porastao i prihod starog manastira, a celije Starog Jaska su postale tesne za primanje naraslog bratstva i mnogobrojnih posetilaca. Iz nekog razloga 1726. godine mošti cara Uroša su odnete u manastir Vrdnik, a odmah potom u Krušedol. Uskoro su zitelji mesta Jaska uputili molbu mitropolitu Vicentiju Jovanovicu (1731-37) da se mošti vrate, što je ovaj tako i rešio. Stoga je 1736. (u vreme igumana Stefana Dimitrijevica) na mestu zvanom Gradac pocelo podizanje novoga manastira (današnjeg). Interesantno je da su tada monasi u ovom manastiru (bilo ih je ukupno 8) bili veoma mladi i da je najstariji imao tek 30 godina. Iz nekog razloga gradnja novog manastira je išla sporo tako da još 1753. godine crkva (te godine je podignut zvonik) nije bila ne samo zivopisana (islikana) vec ni okrecena, a ni krov još nije bio podignut paje bila prekrivena daskama od camovine. Zvonik se tek zidao. Ipak, iako nedovršena, crkva je imala svoj ikonostas koji su radili srpski umetnici. Kakav je to bio ikonostas ostaje tajna jer od njega ništa nije ostalo.Ipak, do 1763. godine zidarski radovi su bili završeni i manastir se pojavio u svoj svojoj lepoti. Monasi nisu cekali da se manastir do kraja izgradi tako da su se vec 1741. godine uselili. Od te godine i Stari Jazak biva pretvoren u zenski manastir. Tih prvih godina izgleda da su oba manastira bila veoma aktivna. Dok Stari Jazak ima 13 monahinja, Novi Jazak ima 11 monaha, 2 daka, 2 sluge, 7 prnjavoraca. Stari Jazak je ziveo svoj zivot pa carski izaslanik grof Hadik navodi u svom izveštaju da kaluderice imaju prastaru ali lepu crkvicu, ali zgrada u kojoj stanuju bila je u veoma lošem stanju (1769).

Stari Jazak

Starom Jasku kao zenskom manastiru nije bio suden dug zivot i vec 1774. godine biva ukinut, a po naredenju austrijskih vlasti on je ne samo raseljen vec i srušen. Osim toga bili je naredeno da se tri preostale kaluderice vrate svetovnom zivotu (igumanija Nastasija, Epistimija i Teofana). Ipak, to nije bio njegov kraj jer naredenje nije do kraja izvršeno tako da još 1775. godine postoje i manastirska crkva i celije, ali sada u sasvim lošem stanju. Cak i nakon rušenja on je postao mesto gde se narod okupljao o Bogorodicine dane. Poslednja igumanija manastira je bila Nastasija (rodom iz Iriga) koja je sa monahinjom Epistimijom (inace, svojom cerkom) i Teofanom zatvorila manastir. Kao dragocenost u manastiru su se cuvale Ikone Spasitelja i Bogorodice, prilozi igumanije Nastasije i kceri joj Epistimije. Današnji manastirski kompleks se sastoji iz crkve sa zvonikom,Konak konacima koji sa tri strane okruzuju crkvu, dok je sa cetvrte strane visoki zaštitni zid. U manastirski kompleks uvodi Vas zasvodeni prolaz kroz koji ulazite u travnato dvorište sa mnoštvom veoma brizljivo gajenog cveca. U sredini dvorišta uzdize se crkva sa više masivnim nego vitkim zvonikom. Ono što Vam odmah pada u oci jeste lepota crkvene fasade. Crkva je zidana naizmenicnom upotrebom crvene cigle i belog kamena, što fasadi daje šarolikost dekora. Osim toga fasada je neuobicajeno izdekorisana turskim (islamskim) dekorativnim gradevinskim elementima. Uz crkvu se naslanja trospratni zvonik izgraden pod potpunim uticajem baroka. Zvonik ima otvoreni trem, a na prvom spratu kapelu koja nije u funkciji. Desetostrano kube, ne suviše ukrašeno, sa deset prozora, upotpunjava ovu lepu sliku. Unutrašnjost crkve ukrašava ikonostas koji je izradio Dimitrije Bacevic 1769. godine, a uz pomoc svojih ucenika Teodora Kracuna i Dimitrija Popovica. Sam ikonostas ima ukupno 58 ikona podenjenih u pet zona. Uraden je u baroknom stilu tako da na ikonama dolaze do izrazaja prikazi pejsaza u pozadini figura. Na samom vrhu ikonostasa nalazi se veliki pozlaceni krst sa obe strane okruzen ikonama. Ono što ne dozvoljava da ovaj zaista lep ikonostas dode do punog izrazaja jesu dva masivna stuba koji pridrzavaju kube, ali i zaklanjaju skoro polovinu ikonostasa. Zbog toga necete biti u mogucnosti da jednim pogledom obuhvatite ceo ikonostas, što je nesumnjivo velika šteta. Ispred dva stuba, koji onako netakticno zaklanjaju ikonostas, nalaze se dve izvanredno lepe ikone koje su uramljene u masivne tronove. Prva ikona jeste predstava Bogorodice i ovaj rad se pripisuje Teodoru Kracunu (1770). Ispod trona nalaze se mošti Anastasije Rimljanke koje je dobio knez Lazar nakon svoje posete Svetoj gori. Druga ikona pripada nepoznatom autoru (potpisana sa A. S.) i na njoj je naslikan sveti car Uroš (1776), poslednji i najnesrecniji pripadnik velike porodice Nemanjic. Nekada, ispod ove ikone u kivotu su lezale mošti cara Uroša. Sa strane se nalazi Arhijerejski tron sa ikonom sv. Nikole koja je rad Grigorija Davidovica Obšica (1784). Tron je uraden izvanredno precizno sa mnoštvom detalja koje je teško sve i primetiti. Da bi utisak bio još veci, svi tronovi (oni sa ikonama i arhijerejski) kao i ikonostas su pozlaceni tako da se u polumraku crkve presijavaju dajuci neki cudesan utisak. Generalna rekonstrukcija manastira izvršena je izmedu 1926. i 1930. godine.

Ikonostasi - najvrednija dela

Ikonostasi, kao jeda od najvrednijih delova manastira, su tokom vremena pretrpeli mnogo izmena. Ikonostasi koji danas postoje u fruškogorskim manastirima jesu iskljucivo iz kasnijeg doba (XVIII vek), dok iz najranijeg perioda nema skoro ništa (izuzev u Krušedolu). Kapija Kako su bili rezbareni od drveta to su vremenom istrunuli, izgoreli ili bili uništeni na neki drugi nacin. Vecina ih je iz XVIII v. sa neizbeznim uticajima baroka, a oni sami za sebe predstavljaju citavu istoriju i to pocev od majstora rezbara koji su ih pravili pa sve do onih koji su ih oslikavali. Od niskih kamenih ili mramornih ograda (gde su posebnu ulogu imale zavese na carskim dverima), a zatim drvenih sa plitkim rezbarijama koje su uokviravale ikone, ikonostas je izrastao u najdekorativniji deo crkve. Kao završetak ikonostasa redovno se javlja velik krst sa slikanim Raspecem. Od kraja XIV v. ikonostas je imao dva reda ikona (do toga momenta samo jedan) ali vec krajem XVIII v. pojavljuje se i treci pojas ikona gde su se prikazivali praznici (manastir Bešenovo). Ikonografski repertoar se vremenom menjao i proširivao (proroci, Srbi svetitelji, genealoško stablo Hrista, starozavetne scene i Hristove parabole, Hristova stradanja).

Freskoslikarstvo

Najslabije ocuvana umetnost u manastirima je freskoslikarstvo. Sacuvane su u samo nekoliko manastira i sasvim su razlicite vrednosti. Najstarije su one u Velikoj Remeti, Krušedolu i Hopovu. Skoro redovno se neopravdano istiskuje umetnost opreme crkvenih rukopisnih knjiga minijaturama, koja je bila narocito razvijena tokom XVI i XVII veka. Istovetna je situacija i sa graverskim radovima gde se narocito isticao Hristofor Zefarovic (1741. izdao cuvenu Stematografiju) i Zaharija Stefanovic Orfelin. Iz oblasti primenjene umetnosti svakako je najznacajnija ona sa radovima u metalu. Od metala najvecim delom se koristilo srebro.

U toku II svetskog rata stradali su manastirski konaci, dok je crkva ostala neoštecena. Slava manastira Jazak su Duhovi (Trojice) - 50. dan posle Vaskrsa.


* Aspra (akca), gr. srebrni novac u Vizantiji. U srpskoj i bugarskoj feudalnoj drzavi verovatno naziv za poludinare; evropski naziv za "akce" (tur. "beli"), sitan turski srebrni novac.

(oko 1700-1753), zograf, ikonopisac i bakrorezac, kaluder-lutalica, poreklom iz Ohrida ili okoline, umro u Moskvi. "Stematografija" - izvor za srpsku i bugarsku heraldiku.

(1726-85), knjizevnik i graver, roden u Vukovaru; ucio u Budimu, Becu i Veneciji, najviše ziveo u Sr. Karlovcima, umro u N. Sadu. Gl. knj. delo je "Zivot Petra Velikog" (I-II), "Kaligrafija" (1778); radio i geografske karte i grbovnike.

Dimitrije Bacevic (?-1762), slikar ikonostasa u Nikolajevskoj crkvi u Zemunu, manastirima Beocinu i Jasku, crkvi sela Krušedola. Na njegovim delima, radenim u tradicionalnom duhu, zapaza se uticaj baroka. Teodor Kracun (40-ih godina XVIII v. - 1781), slikar, jedan od najznacajnijih predstavnika baroka kod nas. Gl. dela: ikonostasi u Sr. Mitrovici, Neštinu, Suseku... Dimitrije Popovic (1727-?), slikar; roden u V. Beckereku, ucio u Becu. Znacajan više po tome što je uveo barokni stil u srpsko crkveno slikarstvo no što je stvorio dela velike umetnicke vrednosti.

home